Bombardovanje bebe prljavom vodom

Veran Matic

Namera vazdusnih udara protiv Jugoslavije je navodno bila da se zaustavi Miloseviceva ratna masina. Krajni je cilj naizgled bio da se pomogne narodu Kosova a tako i onima u Srbiji koji su takodje bili zrtve Milosevicevog rezima.

Medjutim, bombardovanje je ugrozilo zivote ukupno 10,5 miliona ljudi i omogucilo nesputani napad na tek stasale demokratske snage kako na Kosovu tako i u Srbiji. Njime je potkopan rad reformista u Crnoj Gori i u srpskom entitetu u Bosni i Hercegovini i ugrozeni su njihovi napori da ostvare mir.

Bombardovanjem Jugoslavije iskazana je sva politicka nemoc predsednika SAD, Bila Klintona, i zapadnih saveznika da sprece humanitarnu katastrofu na Kosovu. Zastititi populaciju kojoj se preti svakako jeste plemenita duznost, ali zahteva jasnu strategiju i unapred utvrdjenu viziju o zavrsetku. S razvojem situacije i na terenu i u vazduhu iz dana u dan postaje sve jasnije da takve strategije jednostavno nema. Umesto nje, NATO ispunjava prorocanstvo o vlastitom prokletstvu: sa svakim projektilom kojim pogodi on samo pogorsava humanitarnu katastrofu koju je imao nameru da spreci.

Kad se njena snaga jedanput razmase ratnu masinu je tesko zaustaviti. Ja svejedno insistiram da NATO zastane na trenutak i sagleda posledice onoga sto radi. Aniliticari se vec danas pitaju da li je spasavanje Kosovskih Albanaca zaista to o cemu je rec u slucaju vazdusnih napada. Koliko su jos daleko NATO clanice spremne da produze u istom pravcu? Sta ce biti na redu posle “vojnih ciljeva”? Sta ce biti ako se rat prosiri? Na sva ova uzasavajuca pitanja moramo dobiti odgovore, mada sam vec sad siguran da mnogima nece biti lako da kroz zivot nose istorijsko breme da su na njih odgovore znali pre nas.

Ista ta pitanja su mi kolala kroz glavu dok sam prvog dana NATO-ovog napada na moju zemlju sedeo u beogradskom zatvoru. Tavoreci sate u drustvu osumnjicenog za ubistvo s kojim sam delio celiju, pitao sam se sta Zapad ima u planu za “jutro posle”. Pred ocima mi je bio prizor u kom NATO uklanja prst sa obaraca. Dosad nisam video ni najmanje naznake da postoji jasan plan koji bi se mogao meriti s njihovom vojnom resenoscu.

Prijatelji sa Zapada me stalno pitaju zasto se ne pobunimo. Gde su ljudi koji su ispunjavali ulice i trgove dan za danom kroz tri meseca 1996. skandirajuci za demokratiju i ljudska prava? Na ovo je prosle nedelje odgovorio Zoran Úivkovic, niski gradonacelnik: “Pre dvadeset minuta bombardovan je moj grad. Ljudi koji u njemu danas zive isti su oni koji su 1996. glasali za demokratiju a zatim demostrirali sto dana u znak protesta sto su vlasti pokusale da im otmu pobedu na izborima. Oni su svoje glasove dali za istu onakvu demokratiju koja vlada u Evropi i Americi. Danas demokratske drzave, SAD, Britanija, Francuska, Nemacka i Kanada bombarduju moj grad! Ima li u tome ikakvog smisla?”

Vecina se ljudi oseca izdanim od zemalja koje su smatrali za svoje uzore. Koliko juce projektil je pogodio u bastu naseg saradnika u Somboru. Srecom nije eksplodirao, ali mnogi drugi jesu a spustili su se u vrtove nekih drugih ljudi. Vecina tih ljudi se sada oseca obaveznim da uzmu oruzje i pridruze se svojim sinovima koji su vec u vojsci. I dok svud oko njih padaju projektili niko ih ne moze ubediti – mada su neki i to vec pokusali – da taj napad nije napad na njih ni na njihovu zemlju nego samo na njihovu vladu.

Nekom ce mozda izgledati cinicno da sve ovo pisem iz sigurnosti svoje kancelarije u Beogradu, sigurne ako se uporedi sa Pristinom, Djakovicom, Podujevom i drugim mestima na Kosovu. Ali ne mogu a da se ne zapitam jednu stvar: kako to mislite da F-16 moze da spreci dvojicu ljudi na ulici da jedan drugog ne ubiju? Samo par dana pre pocetka NATO agresije, Generalni sekretar Solana je predlozio da se uspostavi “Partnerstvo za demokratiju” u Srbiji i drugim zemljema bivse Jugoslavije kako bi se unapredila stabilnost citavog regiona. A onda, u hitrom i potpunom zaokretu dao je znak da bombardovanje moze da pocne.

Meni se cini da ovim napadom Zapad pokusava da opere da opere svoje ruke od naroda, Albanaca, Srba i drugih koji zive u regiji. Time grehove vlasti prenosi na njihove narode. Je li to pravda? Mnostvo cinilaca utice na to koju ce vlast narod izabrati na dan izbora, ne samo njihovi glasovi. Ako se zeli uspostava stabilne i demokratske vlasti i ako hocemo da sprecimo da nam se nametnu populisti, demagozi i slicni, prvo je neophodno da se javnost prosvetli. To znaci da je neophodno postojanje slobodnih medija. Bombe NATO-a su iz zemlje Kosova, Srbije i Crne Gore izbacile tek proklijalo seme demokratije i za jos dugo, dugo vremena zatrle svaku mogucnost da ono ponovo proklija. Demokratski orijentisane snage u Republici Srpskoj, srpskom entitetu u Bosni, sad su ugrozene a sa njima i Dejtonski mirovni sporazum. NATO-ova intervencija je dala zeleno svetlo i da se pokrene lokalni rat protiv Mila Djukanovica, crnogorskog prodemokratskog predsednika.

Slobodni mediji u Srbiji godinama su se odupirali nacionalizmu, mrznji i ratu. Kao predstavnik takvih medija, kao covek koji se vise nego jedanput suocio s posledicama svojih politickih uverenja, pozivam predsednika Bila Klintona da obustavi napade NATO-a na moju zemlju. Pozivam ga da otpocne pregovore ciji ce cilj biti da osiguraju pravo na miran zivot i demokratiju svim stanovnicima Jugoslavije, bez obzira na njihovu etnicku pripadnost.

Kao predstavniku slobodnih medija vise nego dobro mi je poznato kolika je na obe sukobljene strane potreba ljudi da budu informisani. Oni koji su u unutrasnjosti zemlje treba da postanu svesni i medjunarodne debate i svega sto se dogadja sirom zemlje. Medjunarodna javnost treba da sazna istinu o svemu sto se kod nas zbiva. Medjutim, umesto nesmetanog protoka tacnih informacija jedino sto se cuje je ratna propaganda – a isto vazi i za retoriku Zapada. Jasno, u svakom ratu istina postaje prva zrtva. Jeste li znali – ovde i danas i novinare ubijaju, zar ne.